МРЗАН

Добро сам се знао и са Бором Станковићем. Остављао је утисак човека мрзана, врло разочараног,  а томе је доприносило и то што је, као што се зна, био склон пићу, а живео је често и у беспарици,  тако да је све то имало утицаја на његово лоше расположење, појачавало му мрзовољу. Кад сам га  упознао, његово је стваралачки рад, онај прави, из млађих дана, који га је и прославио, већ скоро  сасвим био замро, утрнуо. Понеки пут пут написао би понешто, причицу „Моја Белка“, на пример,  али оно право је престало, изгубило се. Шта се све дешавало у њему, какви ломови и падови, не  знам, не знам посигурно, али се видело, отпрве, да га изнутра нешто гризе, разједа, подрива... Био  је мученик.

Њега су као уметника занимали пропали људи, божјаци, чудаци, умоболници, ишчашеници и  људи промашених живота, људи и од породице одбачени, несхваћени и неприхваћени, људи  порушених идеала. Сви су они могли да запевају, заједно, сложно, оно Рајићево: „И срушише се  лепи снови моји.“ Бора је волео да се дружи са њима, да слуша њихове приче, исповести, да  болује њихов бол. Зато је и силазио на савско пристаниште, залазио  у крчме и крчмице где се не  среће отмен свет, спуштао се до дна живота, и у томе је донекле сличан Бодлеру. Дубоко је  проживљавао живот својих личности, живео њихов живот, живот болан, преболан, па се то  одражавало и на њега. С његовог изрошавелог лица могао си да читаш као из књиге.

 

(1984)

Божидар Ковачевић

(Из књиге „Писац пише ради истине, књижевни разговори“  Љубише Рајковића Кожељца, Неготин,  2015)